Momčilo Nastasijević sa bratom Živoradom i prijateljem 1915. godine

O Gornjem Milanovcu kao naselju, o ljudima i događajima u njemu, malo se pisalo. Ono što je objavljeno ili je oskudno i površno, ili je zatureno i čami po arhivama, časopisima, knjigama, privratnim beležnicama ...
Blistav izuzetak, ali još nedovoljno dostupan javnosti, svakako su zapisi iz "Hronike moje varoši" Momčila Nastasijevića, izuzetnog srpskog književnika iz Gornjeg Milanovca.
Zapisi iz ove "Hronike" su i originalni dokumenti o našem gradu u prošlosti, literarno štivo koje se čita u jednom dahu.
Za publikaciju o starom Milanovcu odabrali smo samo neke odlomke iz III knjige Sabranih dela Momčila Nastasijevića u izdanju "Dečijih novina" i Srpske književne zadruge iz 1991. godine.

Za pomozi bože
A i ono kuća tamo zar je neka varoš? Kornjača bi je do podne obigrala unakrst. U tri maha po tri ulice zec.
Trista je i šezdeset, kažu, i nešto jače domova, koliko u godini dana, na dan po dom. Ima i knjiga u oštini, za živu glavu ne brojati, svetlo je kad piše. (A ja, zli sin, i mutavke brojeći jedva dvesta nabrojah)...
Radilo se da raste, a ne poraslo. Rek' bi, dete još, ono ga davno i davno uštavile godine. Pa opet, nema ih moja varoš ni koliko podetinjala beba...
Red bi najzad bilo zaviriti i u pisane zaostavđštine. Ima toga na tavanu vlasti. A ima, i ko je profućkao što mu roditelj spečali, pa sad jede njega što on pojesti na mogao - naplaćeno u očinim tefterima. A našlo bi se i koje napismeno, a i pismo, požutelo po ponekom srcu, ili zelenašu pod ključem, da rasvetljiv ovo ili ono, još gore zamrači stvar.
Ali ko da se lomi po tavanu, prljave teftere da prelistava i hudi zdravlju; ko mir neprebola da remeti, u rane utrnule da dira, kad se sve sačuvalo ne može biti bolje, živi još u pametnih onih što rodiše naše roditelje.
Tu su oni, još ih je na ovom svetu, koliko da se ponešto bivše proćućoru na bezuba usta, ako nikom, ono bar praunučetu nad kolevkom.
Jer ko god sedamdesetu broji, taj već uveliko beše prohodao kao prvu budak zakopa prvi temelj mojoj varoši.

Otkuda dođosmo
Nekad po vrhovnoj zapovesti, jer nalepo ne pomaže, naši preci preseliše se iz Besnog potoka u Divlje polje. Na malu daljinu. Strelom da mećeš, istriput šale bi dometnuo.
Za dobro ushtelo se, iz onog tesnaca izvestiti u širinu narod, da se kod boljeg tu nablizu, i bez preke nužde, ne lomi više i ne vere kuda je kozi samo i zmiji namnjeno.
Kad evo nevolje.
Dotrajavaše ti kućerina, splanula krovom i zidova sve setnije u rastoč. Jer popustiv i ono zadnje žlnjbova, ni zavetrina joj onde u tesnacu više ne bi pomogla: božja volja još držaše straćaru da se ne skljoka.
A samo, sležući se krov, izrastahu kao sedam sablasti odžaci, ožilavili od siline i jare, a poviše iz pustog inata, dogodi se te umalo ne ostaše vekoviti među zmijama onde u Besnom potoku.
Evo kako.
U svoje vreme skrasi se tu čovek iz gore od nekud divljine, i zatrgova svinjama. Tursko beše, trgovati rahat gde pravoverni okrene glavu od gada. "Neka raje za poganim poslom. Ako je mimo din svinja, nije zlato. Kopaće ona ćupove na otkupe."
Ali ovaj naš, čim teži otkupi, tim dublje korenili ga. Bogati odole, prebogat se održa, i ode mu glas čak do u rodnu sirotinju. Kad, predveče jedno, obre se momak sirotan u gospodarevim koracima. I provede ga čaršijom kroz ljude. "Brat mi ovo", kaže, "ista nas majka rodila. Pripazi dete, ćale da se ko ne proveri slugom mi ga obediti."
Težak beše gospodar na rečima. No i bez nje, slep samo ne video bi silu neku i kremen ispod ono sirotinje i dreje. "Premašio je", pođe šapat, "sojem brata gospodara. Neće se taj skrasiti za svinjama u Besnom potoku."
I zbilja, na prvi mig, kad se ono duže kuka i motika, niko drugo da taj, iu ime brata gospodara, povede odovud narod u bunu. Zna se to, odgudeo je slepac na svagda...
U vreme kada se naredi proseljenje, omakav mu već odavno vlast, star i prognan, dotrajavaše u tuđini svoje. No i za gospodarstva mu retko bi od prečeg posla, i on i braća mu, stizali ovamo u tesnac naminuti, te se polako točilo ono njino. Zna Bog, ako ljudi neće, na dobro se ushtelo, a što posred zla pogodi, ni strelac kriv, ni strela, već samo to naše zlo i naopako. I hteo ne hteo, proradi budak po bondroku. I htele ne htele, čupahu se vrljike iz zemlje, kao bablji zub, tugo. Gunđajući kretoše prevoziti preko brda građu i ćeramidu i pokućanstvo.. "Zna se ko je po Besnom potokučuvao svinje. Tek, ako je do inata, nećemo vam, beli, ni u Divljem potoku ništa pitomiji nastati."
Kadli, sesi se te vladajućeg proganjaju, a prognanog vrate. Brže bolje nekolicina ih se, ovih naših, ataraca sve, vršnjaka mu, odabere, Znojni onako, prašnjavi s puta, prostru se prednjime, zemljakom i zavape:
"Gospodaru i oče, ljubimo ti skut i ruku, pomagaj, razori se tvoje i naše gnjezdo. Tebi u inat naredi se razaranje." "Ako", poviče, "posvetila se koja ono rasturi. A da se niko ne seti, i meni bi, žalosna braćo, more i samom Bogu dodijalo gledati gde kršteno od nekrsti negde za kamen priraste. A vi, ako vam potočine one žao, eno vam je, bratite se, ne branim. Ali me ocem više ne zovite, no zlotvorom. Jeste", veli "alovtor sam ja vama i ovako i onako."
Tako ti on njima, rekao bi gnjevan, a on od sinje neke tuge. Nije šala, i njegovo je ono tako. Pa će im setno:
"Neka", veli, "Besnog potoka, može mu se, bez vas će taj. A bi, grešni u Boga, i njemu samom na teretu, ako kraj mene i one potočine na svoje dobro zaboravite. Toliko vam", veli" ,s moje strane; i ovo zamuke (pa im pruži ravno kesu dukata)bogomolju da sagradite, dušu sebi za vremena da spasavate, žalosna braćo.
Tako je bilo.